„U školu smo skupa išli ja i ti
Ludo smo se, ludo voleli
Lete lete lete godine
Ništa više nije kao prije“
(Nervozni Poštar)
Verovatno u skladu sa novim vetrovima i zaokretima zvanične državne politike, godišnjica terorističkih napada na Njujork i Vašington se ponovo obeležava u Srbiji, od osvrta predsednika Tadića na vojnoj paradi preko raznih priloga na televizijama do raznoraznih blogova , uključujući one koji pripadaju državnim funkcionera sa humanim licem (Gandi ume i da se zeza, Koštunica priča sa Sovama, a Tito se relaksira za strugom na Brionima). I treba, neka ih , svako ima pravo da izabere u čijem će bolu da saučestvuje, ako je već takva persona da misli da se saučešće u bolu može birati (i to još po političkoj, čitaj koristoljubivoj liniji).
Ali način na koji se to radi, te zaključci koji se iz podsećanja na tragediju izvlače, te trpaju u kontekst sadašnje svetske situacije ne samo da prelaze granicu degutantnog, već zalaze u sferu prilično opasnog. U svakom od ovih komemorativnih osvrta koji liče u svojoj unisonosti kao jajetu, kao što je i zamislivo, radi se o prigodnoj repeticiji nabubanih tuđih teza za ovu priliku osveženih daljnom razradom teme putem kreativnog pisanja uz pomoć ideja iz sopstvene glavice, koja umesto da se bave naricanjem nad poginulima, prekinutim životnim putevima, bolom rodbine, dramom samog događaja, neprihvatljivom žrtvovanju nevinih civila radi postizanja političkih ciljeva itd, obrađuje uticaj događaja i njegovih posledica na stanje u svetu, kosmosu, duhu, materiji i šire, i koja je bazirana na propagandnoj frazetini koja glasi kako je 11. 9. DAN POSLE KOGA NIŠTA VIŠE NIJE ISTO (variranoj što u tom, što u nešto izmenjenom obliku o „uzdrmanom i nepovratno promenjenom svetu“ toliko puta da je to naprosto smešno). Kada se radi pismeni zadatak, važno je držati se zadate teme.
Dakle,
POSLE 11. SEPTEMBRA NIŠTA VIŠE NIJE ISTO KAO PRE.
Odnosno:
Posle 11. SEPTEMBRA SVET SE NEPOVRATNO PROMENIO.
Pre nego što se pozabavimo uticajem koji taj događaj stvarno ima na savremeni svet, apsolutno je nužno napomenuti da ova naširoko rabljena fraza u sebi nema ničega autentičnog. Radi se o svojevrsnim keywords, bolje rečeno keysentence, koja je tendenciozno lansirana u medijima kako bi u sebi sažela sve manifestacije globalnog vanrednog stanja, koja, jel da, zahteva vanredne mere na neograničeni rok. Od 11.9. 2001. toliko ju je političara, vojnika, novinara, analitičara i javnih ličnosti izgovorila u potpuno istovetnom,usiljenom obliku, deklamujući, jednoobrazno, ne kao zaključak nekih sopstvenih razmišljanja i opservacija, već više kao polaznu tačku, neospornu činjenicu, aksiom koja se ne tiče toliko onoga što je bilo, koliko anticipira ono što će tek da nastupi, da teško neko može da ustvrdi da je reč o nekom opštem osećanju koje dominira svešću jednog društva o samom sebi, već da je to zapravo smernica koju prilježno šire oni koji imaju moć da to društvo nekuda vode. Toliko poznajemo svet u kome živimo, svet spektakla, komunikacija, informacija, propagande,medija, reklame i psihološke manipulacije i upravljanja da bi videli da je reč o velikoj propagandnoj kampanji i njenoj krilatici u koju su uključeni svi, kako to jednom patriotskom ratnom naporu i dolikuje. Da li su tu frazu i široke narodne mase inkorporirale u svakodnevni jezik i samim tim u svoju percepciju stvarnosti, nebitno je. Mase su oduvek tu bile da rade (i misle) ono što im nametne elita.
Jer šta tu zapravo nije isto? U frazi imamo svet koji se promenio i događaj koji je toliko šokantan da je tu promenu izazvao. Problem je u tome što događaj o kome je reč jeste užasna tragedija, ali uopšte nije toliko šokantan niti presudan da bi imao neki planetarni ili civilizacijski značaj. Živimo u svetu bremenitom nesrećom, 20.vek je krešendo ljudske patnje. Ljudi su ginuli od ljudske ruke i ginuće, ne u hiljadama već i u milionima. Razaranja su nezamisliva i daleko prevazilaze stvaralačke kapacitete ljudske civilizacije. Favorizovanje nekih žrtava u odnosu na druge je sasvim prirodna stvar ukoliko potiče od njihovog neposrednog okruženja kao doživljaj subjektivnog osećanja gubitka bliskih i dragih, ali ako se taj subjektivni doživljaj projektuje na univerzalni nivo, tvrdeći da je naš gubitak STVARNO mnogo teži od identičnog gubitka nekih drugih ljudi onda je tu reč o najobičnijoj diskriminaciji.Jer 11.9. su ginuli amerikanci. Smak sveta! I to na američkom tlu! Nedopustivo! Svet mora da stane! To što po svetu na dnevnoj bazi gine otprilike 3000 ljudi svaki dan već godinama, i to dobrim delom kao posledica politike i angažovanja samih SAD, nikom ništa. Kad pogine malo Amerikanaca, to je prelomna tačka civilizacije, a kada pogine neko drugi, to je kolateralna šteta ili jednostavno dnevna rutina, elementarna nepogoda, božja volja,ništa. SAD, zemlja koja zapravo ratuje od 1941., i to na jedan veoma udoban način (drugi ginu, amerikanci od toga profitiraju i još se prave ludi kao da se ništa ne dešava usput deleći drugima moralne i civilizacijske lekcije) propustila je priliku da iz ovog masakra izvuče jedinu pouku koja je mogla da izvuče – ne postoji rat u kome samo jedna strana gine, ma kako neravnopravan odnos snaga bio.
Međutim svet se nije promenio samo zbog „ šokantnog događaja“ (zbog njega se nije promenio uopšte). On se veoma promenio zbog reakcije oštećenog na događaj, to jest reakcije na događaj kakvim ga oštećeni vidi ( i svakom drugom tu viziju nameće) u svojoj predimenzioniranoj i iskrivljenoj vizuri. Oko terorističkih napada na Njujork i Vašington i dan danas postoji mnogo kontroverzi i nejasnoća, koje mahom ciljaju na to da je reč o obmani izazvanoj od strane samih amerikanaca radi mobilisanja stanovništva na globalno ratovanje i propagandnog alibija za isto. Ja u to iz principa neću da ulazim, jer jednostavno ništa ne znam o tome, osim opštepoznate činjenice da su označeni organizatori napada bivši CIA-ini operativci, američki saveznici, istaknuti partneri američke vlade i njenih službi, te da je napad, onako kako je zvanično rekonstruisano da se desio, skoro pa nemoguća misija kojoj niko ko se razume u bezbednosna pitanja ne bi unapred dao ni promil šanse da će, onako kako je zamišljen , biti uspešno realizovan. Ali nema veze. Neka je Al Kaida stvarno kriva. Američka država, njena vlada,armija i pripadajući vojni savez, slikajući na propagandnom planu svoje neprijatelje kao ultimativnu pretnju civilizaciji, jednostavno je proglasila svoju neospornu žrtvu za univerzalno opravdanje za svaku svinjariju koju je oduvek sanjala da napravi, to jest odbacila je ono malo obzira, civilizacijskih vrednosti i međunarodnog prava kojih se pridržavala u međunarodnim odnosima i krenula je u imperijalističku ofanzivu širom sveta težeći da uspostavi apsolutnu dominaciju, u kojoj mirne duše zaogrnuta plaštom visokih principa moža da uništi, okupira, bombarduje i opljačka bilo koga ko joj se suprotstavi, ko ima nešto vredno pljačke ili se jednostavno nađe na putu nečega što može biti percipirano kao alavi nacionalni interes sjedinjenih država, maltretirajući (računajući i svoje sopstvene građane) svakoga od koga ne može da „dobije po pičci“ ( kao što bi mogla od Rusije, Kine pa čak u izvesnoj meri i od Severne Koreje koja je ekspresno prestala da bude meta američkih pretnji od trenutka kada je izvršila prvu nuklearnu probu te došla u posed nuklearnog naoružanja, što i Iranu želimo, koliko megatona toliko sreće, nuklearnu silu agresija neće).
Ali zato je Irak, koji za razliku od Severne Koreje NIJE imao oružje za masovno uništenje mirne duše i čiste savesti napadnut, bombardovan, okupiran i opljačkan, pri čemu je moralno opravdanje za tu akciju bila gorenavedena fraza, da se svet promenio pa su zato ti očito kriminalni postupci na međunarodnom nivou opravdani i predstavljaju nužnu borbu protiv terorizma da se ne bi ponovila tragedija od 11. 9, a neposredan povod čista svesno smišljena laž motivisana niskim porivima i koristoljubljem. Irak niti je imao oružje za masovno uništenje, niti bilo kakve veze sa terorizmom i Al Kaidom, a oni koji su te optužbe širili i fabrikovali na kraju priznali da su lagali od početka do kraja. Irak je danas uništena zemlja potonula u krv, nesreću, smrt, bedu i ruševine, okupirana međusobno zavađena zemlja koja se neće izvući uz pakla verskih i nacionalnih sukoba narednih 100 godina, bogati resursi su otuđeni, narod živi u nemaštini,terorizmu, strahu i rasulu, ugledna udruženja britanskih lekara procenjivali su broj poginulih još 2007. na 665 000, izbeglih na 3 000 000. Samo zbog Iraka bi zvanična ( i nezvanična) Amerika morala da se pokrije ušima i da više nikada ne pomene 11.9. u nekom opštem kontekstu i da uspomenu na nastradale prepusti njihovim bližnjima umesto što njihovim bolom pere svoje ruke i novac iznova i iznova .
Tako da kao što vidimo, onaj ko vergla frazu o događaju koji je promenio svet, a ne kaže ko taj svet i kako ( i zbog čega) menja nagore, jednostavno iz svoje gluposti ili pokvarenosti opravdava masovne zločine koji se dešavaju sada dovodeći ih u krajnje sumnjivu vezu sa nekom epizodom iz prošlosti, i jednostavno učestvuje u propagandnoj amortizaciji osvajačkih ratova koje, čak i ako krajnje blagonaklono izbegnemo da nazovemo fašističkim, ne možemo a da ne nazovemo imperijalističkim i porobljivačkim. Povod (napad 11.9) proglašava za uzrok, uzrok (imperijalističke agresije) proglašava za posledicu, a stvarnu posledicu (tiraniju, ropstvo, razaranje i patnju) izbacuje iz kombinacije brišući ih psihološko propagandnim delovanjem iz kolektivne percepcije i kolektivne svesti. Šta to treba ljudima u Srbiji, meni stvarno nije jasno.
I na kraju,postoji još jedan biser u ovim komemorativnim osvrtima, teza koju ranije i nisam imao zadovoljstvo da čujem. Zapravo tačka na kojoj se pada iz zašećerenog propagandnog zaluđivanja u mnogo mutnije vode političkih mahinacija sa opasnim posledicama. Tačka gde se, pozivajući se na svetski, internacionalni karakter napadnutih objekata, kula Svetskog Trgovinskog Centra, sam teroristički napad i njegove žrtve internacionalizuju, jer u kulama su izginuli ljudi iz celog sveta*. Terorizam nije napao Ameriku, terorizam je napao ceo svet. Pa valjda zato treba i ceo svet da se bori protiv terorizma, jer terorizam je zlo, to je logičan zaključak.
Da ovo izjavi neki čovek bez većeg uticaja na našu kolektivnu sudbinu, mogli bi smo da pređemo preko toga .
Ali kada ovako nešto kaže recimo državni funkcioner, jedan od vodećih ljudi vladajuće stranke** kojoj se malo malo omaknu evroatlantske integracije umesto evropskih, koja čini, što javno što ispod žita, sve da pojača vojne i svake druge veze sa NATO paktom, uprkos važećoj državnoj platformi po pitanju vojnih saveza i konsenzualnom mišljnju građana o saradnji sa tim paktom, onda ta izjava mora biti razlog za krajnju zabrinutost.
Ja već vidim srpske vojnike u Avganistanu, kako daju svoj doprinos borbi za mir, slobodu i demokratiju, prihvatajući realnost sveta u kome više ništa nije isto. A vi?
*Poznato je da u WTO najveći broj zaposlenih dolazi iz Gabona, Eritreje i Kosjerića, a da su vodeći funkcioneri uglavnom iz Hondurasa
** Uzgred, kada smo već kod vladajuće stranke nije zgoreg pomenuti jednu paralelu između jedanaestog septembra i dvanaestog marta, to jest terorističkog napada na Njujork i Vašington i Đinđićevog ubistva. U oba slučaja je reč o nezamislivom, skandaloznom i katastrofalnom udaru na sam vrh države (posredno, simbolički, na državu u celini) , odnosno deo države na koji je najteže , zapravo nemoguće izvršiti efektivan udar. U oba slučaja je država bila potpuno iznenađena i potpuno poražena. ALI UPRKOS TOME, država je momentalno, odmah posle napada znala ko iza svega stoji i ko je izvršilac i odmah krenula u isterivanje pravde, čitaj odmazdu. Pa kada su sve već unapred znali, što ne sprečiše, majku mu? Ali ne. Važno je da država odmah reaguje, i da pokaže svoju snagu. A protiv koga će da reaguje, nije bitno. U stvari bitno je – protiv onoga sa kim je odavno rešila da se razračuna iz to iz razloga koji možda nikakve veze nemaju sa atentatom i terorističkim napadom.
A ja se baš juče zapitao gde si ti u misaonoj akciji "kucamo na vrata zaboravljenih blogera" pa kad videh novi post... i pročitah i mislim da tri blogera nema da se skupe ovde, em prežvakana tema em topla voda već patentirana, kamoli otkrivena, em zvuči ko da treba svi da zašiljimo fišeke i gađamo ludu babu kad izađe na terasu.